Crvena Zvezda – Sparta gledalo 2 miliona gledalaca

Sportski žurnal prenosi da je sinoć utakmicu između Zvezde i Sparte gledali 2 miliona domaćih navijača. Iz Crvene Zvezde se hvale kako ima armiju navijača, a nije im na pamet palo da je pola navijača sinoć bilo iz tabora Partizana i da su navijali za Spartu.

Social media početkom 20. veka

Mnogo pre pojave intereneta, Boston Globe je imao “landing page” u strogom centru grada. Koristeći prednost prometnog mesta u kojoj je saobraćaj za motorna vozila zabranjen, urednici su okupljali ekipu ispred izloga svoje zgrade u koji su kačili najnovije vesti ispisane rukom na papiru.

 

Google zna sve o roditeljstvu i bebama

Čekanje deteta je verovatno jedno od najspecifičnijih situacija u životu. Malo toga možemo saznati neposredno o bebinim potrebama jer bebe ne umeju da govore. Stalno nam daju neke signale i na osnovu tih signala mi donesemo zaključak i povučemo potez da bi zadovoljili bebine potrebe.

Da ne bismo lupali glavom, Google je uredio najčešća pitanja i odgovore koje roditelji unose u pretragu pa nam je olakšao muke pri tumačenju neverbalnih poruka koje dobijamo od deteta.

Da priča ne bi ostala ovako na pola napisana, Google je još omogućio i efikasniju glasovnu pretragu preko Google Assistent-a, jer kako navode u saopštenju, nije ni prirodno ni bezbedno u isto vreme tapkati po displeju i nositi bebu.

Flash ide u istoriju

Već je prošlo godinu dana od kako je Adobe najavio da će poslati Flash u istoriju. To se danas i desilo, a baš sam juče uradio update.

Za novost sam saznao prošle godine kada je Google izbacio notifikaciju da više neće biti moguće plasirati oglase u Flash formatu.

Pre 15 godina Flash je bio glavna fora u web designu. Njegova popularnost naglo je počela da opada kada se pojavio CSS, a kada se pojavio HTML5, bilo je jasno kakav ishod se približava.

Da li će doći dan kada ćemo se osloboditi papira

Papir, jedna od najvećih zagonetki današnjih kancelarija, još ne prepušta svoje mesto računarima.  Umesto da se potrošnja papira smanjuje, dešava se nešto sasvim suprotno. To se obično uzima kao dokaz za tvrdnju kako je teško iskoreniti staro i osloboditi se rasipničkih navika. Određen broj psihologa, međutim, ne slaže se sa ovakvim zaključkom. Papir uporno opstaje, ali za to postoji dobar razlog: kad se radi o obavljanju određene vrste kognitivnih zadataka, manuelni rad ima mnoge prednosti nad radom na računarima. Ljudi osećaju strah kada vide pretrpan sto. To je mentalni preduslov da se fokusiramo na cilj koji je pred nama. Tada su nam sve “lampice” uključene.

 

Kada se govori o modernizaciji kancelarija i radnog prostora, često se cilja na problem papirologije. Zamislite da nestanu svi registratori, fakture, to – do liste, rokovnici: šta bi nam bilo potrebno u kancelariji? Sto, stolica, električni uređaji uključujući i računar.

Ovom problematikom detaljnije su se bavili Abigail Sellen i Richard HarperOni svoju knjigu The Myth of the Paperless Office počinju pričom o ekonomistima Međunarodnog monetarnog fonda: oni mnogo vremena provode ispunjavajući komplikovane ekonomske izveštaje da bi se spremili za prezentaciju ili sastanak, kako bi posle konsultacija sa kolegama izmene beležili na marginama. Međutim, tu nije kraj: izmene i dodaci se vrše na svakom koraku, a papir trpi sve. Sve čuva, trebalo to nama ili ne. Bez papira, ovakav grupni rad bio bi puno teži. Prema autorima, papir ima jedinstven skup kvaliteta koji dopuštaju određene načine korišćenja. U procesu posla, papir je fleksibilan: možemo ga savijati, čitati malo sa početka, malo sa kraja, zapravo, slobodni smo  da radimo sa njim šta poželimo.

Neretko, druge studije govore o navikama čitanja, gde se opaža da na radnom mestu, ljudi skoro nikada nisu pročitali dokument linearno, od početka do kraja, kako bi, recimo, pročitati roman. Papir je prostorno fleksibilan, što znači da se može širiti po celom radnom stolu i organizovati na način koji nam najbolje odgovara. I tako imamo uvid u veću celinu: lakše piskaramo po tome što smo pročitali, bez menjanja izvornog teksta. Digitalni dokumenti, nasuprot papirnatim, imaju svoje prednosti, ali i ograničenja. Oni se mogu lako pretraživati, umnožavati, pohranjivati i povezivati sa drugim relevantnim materijalima. Ali njima nedostaje fizički kvalitet percepcije koji nam uverljivije daje osećaj manuelnog rada.

Na pamet mi pada rad žirija za neku književnu nagradu. Na žiriranju, svaki član ima svoj primerak knjige o kojoj govori, “išaranu” svojim beleškama. Radi ilustracije o čemu govori, član žirija će uputiti na neku stranicu i pasus u knjizi… Ostali članovi mogu na svom primerku obeležiti pasus, napisati ime kolege i dodati svoj komentar na to. Koliko bi bilo komplikovanije kliknuti na “search”, pa ako se ključna reč ili sintagma javlja više puta onda je malo verovatno da ćemo na prvi upit dobiti željeni rezultat pretrage. Kada nam kolega kaže: “Sto dvadeset i treća strana, sredina četvrtog pasusa”, mi ćemo uz malo listanja doći do željenog rezultata. Ukoliko želimo da napišemo napomenu, u Wordu bismo morali da kliknemo nekoliko puta da bismo dobili opciju za komentare, a šta ćemo činiti ako je dokument u nekom nepromenjivom formatu?

Daleko od toga da smo ovim tekstom uspeli da “pretresemo” sve aspekte ovog problema, ali nam se nameće zaključak da nismo ni blizu toga da se u potpunosti digitalizujemo. Težište zaključka ukazuje prvenstveno na psihološke korene ovakvih navika. Ovo su samo neki detalji vezani za tematiku papira u radnim procesima, a mnogo bolji tekst Malcolma Gladwella možete pročitati u New Yorkeru.